Упознајте ме

Живот у седам прича

Од породичних корена који у Пећи сежу до 1763. године — седам поглавља о вери, породици, раду, визији, новим почецима, хуманости и стварању које не престаје.

Портрет Богољуба Ј. Карића
Седам поглавља. Један животни пут.

Одакле сам дошао, у шта верујем и зашто и данас гледам напред.

Ово није само низ пословних успеха. Ово је прича о човеку кога су обликовали Пећ, породица и вера — и који је сваки нови изазов претварао у прилику да нешто створи.

Богољуб Карић у Пећи током тинејџерских година
Богољуб у Пећи током тинејџерских година. Породична архива.
Чист скен школске фотографије из Пећи из 1963. године — кликните за увећање
Са школским друговима и учитељицама. Пећ, 24. јун 1963. године.
Скенирана полеђина школске фотографије са рукописом о школи, разреду, учитељицама и датуму — кликните за увећање
На полеђини су сачувани руком написани подаци о школи, разреду и учитељицама, уз датум и место. Кликните на скен да прочитате цео запис.
01
Град у коме је све почело

Пећ

Пре великих компанија, телевизије и мобилне телефоније, постојала је Пећ.

Богољуб Ј. Карић рођен је у Пећи 17. јануара 1954. године и у том граду је одрастао. Породични дом, школа, музика, спорт и први послови рано су га учили раду и одговорности.

Посебно место у његовом одрастању имала је Пећка патријаршија. Са браћом и сестром редовно је певао у црквеном хору, растући уз веру, молитву и осећање припадности вековној духовној традицији. Вера у Бога коју је понео из Пећи пратила га је кроз успехе, губитке и нове почетке. Касније ју је преносио својој деци и унуцима као један од темеља породичног живота.

Према његовом сећању, још пре поласка у школу са браћом и децом из краја продавао је по улицама Пећи соду, оранжаду и клакер из дрвених колица. Када су се колица једном преврнула и флаше разбиле о калдрму, локални содаџија му је штету одбио од дневне зараде. Није му опростио штету, јер је веровао да би се, ако то учини, исто поновило. Богољуб је тај догађај запамтио као прву школу одговорности: оно што ти је поверено мораш да чуваш, а цену грешке не пребацујеш на другога.

Пећ памти као средину у којој су се комшије различитих вера посећивале и поштовале, а поштење и дата реч ценили више од припадности. У кући Данице и Јанићија Карића деца су учила да се не чека да неко други започне посао, да се ради заједно и да реч мора да се одржи.

Из Пећи је понео оно што га прати читавог живота: љубав према породици, веру у Бога, веру у рад и потребу да међу људима тражи оно што их спаја.

Пећ · породични грб
1763
Корени који трају кроз генерације.
Јанићије, Даница и Јефимија Карић на породичној фотографији
Породична фотографија: Јанићије, Даница и Јефимија Карић, 1965. Породична архива.
02
Прва школа поверења

Породица

Пре него што је научио како се гради компанија, Богољуб је у породици научио како се гради поверење.

На породичном грбу стоји „Пећ, 1763”. Корени породице Карић у Пећи сежу до те године. За Богољуба тај знак није украс, већ подсетник да свака генерација наслеђује обавезу да сачува веру, слогу, рад и дату реч.

Даница и Јанићије подизали су петоро деце од једне скромне плате. Одећа и уџбеници прелазили су са старије деце на млађу, а деца су рано почињала да раде како би зарадила за одећу, књиге и џепарац. Није било много ствари, али је постојало снажно осећање да нико не остаје сам.

Сретен, Драгомир, Зоран, Богољуб и Оливера делили су кућне обавезе, музику и прве зараде. Касније су различите способности — техника, организација, контакти и осећај за тржиште — повезали у заједнички посао. Успех једног није се одвајао од снаге породице.

Са Миланком је Богољуб засновао породицу и добио четворо деце. Док су деца расла, она је завршавала студије, укључивала се у правне послове породичне фирме и са другим женама породице покренула Социјални савет за помоћ радницима. Из те породичне бриге касније је израсла Фондација „Браћа Карић”.

Зато прича о породици Карић није прича о једном човеку који је све урадио сам. То је прича о људима који су умели да повежу различите дарове, поделе ризик и дуго стварају заједно.

За Богољуба породица није украсна реч. Она је прва школа рада, толеранције, праштања и одговорности — и место коме се човек враћа када све друго промени облик.

Певачица са бендом Плаве звезде на сцени
Архива.
Млади Богољуб Карић, портрет из 1971. године
Богољуб Карић као младић, 1971. године. Година је записана на полеђини фотографије.
03
Од музике до прве радионице

„Плаве звезде” и „Техничар”

Пре радионице постојале су „Плаве звезде”.

Средином шездесетих у Пећи је настао породични музички састав који је потом наступао широм Југославије. Богољуб је био његов менаџер и организатор, повремено је свирао бас, а касније је преузео и уговарање наступа. Док су браћа свирала, он је већ мислио о публици, путу, договору и следећој прилици.

Даница Карић је сачувала живо сећање на једно гостовање. Млади музичари су путовали камионом док је падала киша. Обукли су стару одећу, а ону за наступ понели да је сачувају. Када их је директор хотела видео по доласку, упитао је њиховог менаџера какве му је то музичаре довео на свечано отварање. Они су се окупали, средили, ставили лептир-машне и изашли на бину. Директор, према Даничином сведочењу, није могао да верује да су то исти младићи. Свирали су три ноћи и добро зарадили.

Новац од музике није остао само успомена на младост. Уштеде од наступа и занатских радњи породица је улагала у следећи почетак. Почетком седамдесетих отворен је „Техничар”, сервис прецизне механике за писаће, фотокопирне и рачунске машине. Крајем те деценије покренута је производња „Косовоуниверзума”.

Почели су у гаражи од 32 квадратна метра, са два половна струга и једном машином за сито-штампу. Прихватали су послове које велике фабрике нису хтеле — од сито-штампе, значки и саобраћајних знакова до ситних алата и резервних делова.

Тај почетак открива образац који ће се понављати: не чекати идеалне услове, почети са оним што имаш, брзо учити и зараду враћати у следећи корак.

Видео-архива

Сви снимци у видео-архиви →
Иновација као животни образац

Препознати оно што другима још није очигледно.

Није једна година нити једна компанија. То је навика да се препозна оно што тек долази.

Зграда фабрике „Косовоуниверзум” у Пећи
Фабрика „Косовоуниверзум” у Пећи. Породична архива.
04
Иновација као животни образац

Видети будућност пре него што постане свакодневица

Богољуба нису привлачиле нове идеје само зато што су нове. Привлачило га је оно што људима недостаје, а још не знају да ће им ускоро постати потребно.

На једном сајму приметио је да у понуди нема малог плуга. За шездесет дана направили су сопствени модел, а затим су стигле поруџбине из целе земље. Док су други гледали оно што већ постоји, он је тражио празно место које може да се претвори у производ.

Исти образац поновио се у много већим областима. Карић банка била је прва приватна банка у тадашњој Југославији, „Европа Осигурање” прво приватно осигуравајуће друштво у социјалистичкој Југославији, а Универзитет „Браћа Карић” први приватни универзитет у Србији. Mobtel је пустио у рад прву мрежу мобилне телефоније у Србији.

BK телевизија убрзо је постала једна од гледанијих приватних телевизија у земљи и окупила бројна позната новинарска и телевизијска имена. EUnet је био међу првим комерцијалним интернет провајдерима у Југославији.

Богољуб је свој положај једном сажео речима: „Био сам капиталиста у комунизму, капиталиста у социјализму, а капиталиста сам и данас.” Иза те реченице није стајала само жеља да буде први, већ спремност да се у нешто уложи пре него што другима постане очигледно да ће то бити потребно.

Његова најважнија иновација зато није само једна фирма или један уређај, већ навика да гледа неколико корака испред садашњости — према ономе што ће сутра свима изгледати нормално.

Видео-архива

Сви снимци у видео-архиви →
Поново се подићи из пепела.
Одлука да се и после великог лома настави
Богољуб Карић клечи поред мајке Данице и љуби јој руку по повратку у Србију ФОТОГРАФИЈА: МИЛЕНА ЂОРЂЕВИЋ / ТЕЛЕГРАФ.
Повратак у Србију, Аеродром „Никола Тесла”, 30. децембар 2016. Фото: Милена Ђорђевић / Telegraf. Извор.
05
Снага новог почетка

Почети поново

Дуг животни пут не чине само успеси. Чине га и тренуци када човек мора да почне изнова.

Више од једне деценије Богољуб је провео ван Србије. Породица је већ имала велико пословно искуство на истоку Европе, али је за њега то ипак био нови почетак. У једном каснијем разговору своју тадашњу одлуку сажео је у једну мисао: поставио је себи циљ да се „поново подигне из пепела”.

Није престао да ради. Са породицом и сарадницима наставио је да развија послове и велике грађевинске пројекте у Русији и Белорусији. У нови почетак понео је знање, радну енергију и способност да поново окупи људе око идеје.

Најснажнија слика тог поглавља није пословна. Према његовом каснијем сећању, тражио је да га нико не чека на аеродрому. Породица је ипак дошла. Када је по повратку угледао мајку Даницу, клекнуо је пред њом, а она га је, како је испричао, загрлила као дете.

Почети поново за њега не значи избрисати оно што се догодило. Значи не дозволити да губитак одлучи колико човеку будућности остаје. То је способност да се и после великог лома поново ствара.

Богољуб Карић са солунским борцима, фотографија из архиве Карић фондације
Богољуб Карић са солунским борцима. Извор: Карић фондација.
Породична вредност

Хуманост која траје.

Начини помагања се мењају, али брига остаје уз конкретног човека онолико дуго колико је потребно.

06
Када помоћ стиже до човека

Хуманост

Прва лекција о помагању није дошла из фондације, већ из породичне куће у Пећи.

Богољуб је касније записао да је његов отац Јанићије, док је послератна помоћ Црвеног крста стизала у Пећ, намирнице, одећу и обућу делио комшијама. Иако је и породица Карић била на списку, говорио је да је другима помоћ потребнија. Породична књига додатно наводи да је Јанићије био председник окружног Црвеног крста и да се строго држао спискова корисника.

Из истог породичног уверења уз фабрику у Пећи настао је Социјални савет, чији су рад носиле Миланка, Хафа, Марјана, Славица и Оливера. Из њега је израсла Фондација „Браћа Карић” — прва приватна хуманитарна фондација у Србији после Другог светског рата — која је личној бризи дала трајан и организован облик.

Од Јанићијеве лекције, преко жена које су тај рад организовале, до нових генерација које га настављају, мењали су се начини помагања, али не и њихова сврха: да помоћ стигне до конкретног човека и остане колико је потребно.

Један од најснажнијих примера те трајности биле су доживотне месечне пензије преживелим српским солунским борцима. Архивска фотографија Богољуба са солунским борцима чува управо тај тренутак људске близине.

За породицу Карић помоћ никада није била једнодневна кампања. Она је породична обавеза коју свака генерација прихвата, даје јој нови облик и остаје уз човека. У том континуитету живи и уверење: „Породица је најсигурније место.” За Богољуба успех добија пуну вредност тек када се дели.

Богољуб Карић током интервјуа
Богољуб Карић током разговора.
07
Пут који остаје отворен

Још много тога треба створити

После више од пола века рада, Богољуб и даље говори о ономе што тек треба направити.

У једном интервјуу сачуваном у породичној архиви рекао је, у преводу: „Не видим сврху у томе да зарађујем више; инспирише ме стварање.” За њега је то заједничка особина сваког стваралачког рада — уметности, науке и посла: када му је човек истински посвећен, пред њим увек стоји нови изазов.

У својим данашњим размишљањима стално се враћа темама младих, образовања, породичних фирми, производње и нових технологија, као и Србији као центру знања и иновација.

У ауторском раду „Дијагноза човечанства” ту мисао шири са појединца на читав свет. Технолошка моћ човечанства, пише, расла је брже од људске свести, етичке зрелости и колективне одговорности. Зато није довољно питати шта можемо да створимо. Морамо питати и какви људи постајемо док стварамо.

Из тог уверења потичу његове идеје о мостовима уместо баријера, миру који се гради као систем, образовању као највећој снази и технологији која мора да служи човеку и људском достојанству. На овом личном сајту те мисли припадају његовом погледу на свет, а не политичком програму.

Последња прича зато не затвара биографију. Она оставља отворена врата човеку који године не мери само оним што је завршио, већ и бројем идеја које још жели да покрене. Док човек ствара и своје знање преноси другима, његов пут још траје.

Суштина свих седам прича

Вера. Породица. Стварање.

01

Вера

Основа коју је понео из Пећи и Пећке патријаршије и пренео својој деци и унуцима.

02

Породица

Најсигурније место, прва школа поверења и снага за сваки нови почетак.

03

Стварање

Начин да се знање претвори у будућност и да оно што је створено служи људима.